autobiografija

Ćao, ja sam Ana.

Dete iz mešovitog braka. Mama mi je Hrvatica, a tata Srbin.
Tako se i osećam, mešovito.

Rođena sam usrane 1991. godine i odrastala sam u inflaciji.
Mama i tata su vodili firmu za knjigovodstvene usluge, ali to nije bilo dovoljno da obezbedimo siguran krov nad glavom, pa smo se kao podstanari često selili tokom osnovne škole. Zapravo osnovnih škola, pošto sam ih promenila 5 za tih osam godina.

Vračar, Novi Beograd, Blokovi, Barajevo, Banovo brdo.

Taman se navikneš na jednu sredinu, životni prostor, stekneš neke drugare u tom kraju i školi, pa pakuješ kofere i kartonske kutije.

Kada smo prešli u Barajevo, u šestom razredu, prestala sam da idem na glumu i balet.
Brzo je došla zima, i te noćne vožnje 511-com su mi bile sve manje podnošljive.

Nakon odličnog uspeha u prethonim razredima, prvi put sam ozbiljnije popustila u školi.
Razredna i direktorka su sad već nekoliko puta zvale roditelje u školu zbog mog neprimerenog ponašanja, a ja sam samo želela da se uklopim i pokažem u društvu. Na pubertetski način, doduše.  Tako sam “krala” jabuke bibliotekarki i delila po razredu tokom časa, “šminkala se” permanentnim markerima, ignorisala pojedine profesore i slično. Pa opet, nije baš da sam se uklopila.

Tek, kad sam se fokusirala na ispravljanje ocena, “uozbiljila se” i korigovala ponašanje, sklopila neka drugarstva i prijateljstva, preselili smo se na Banovo brdo.

Tu više nisam imala nikakav kriterijum za društvo. Družila sam se sa onima koji su me prihvatili takvu kakva jesam.

Dok su mi u Barajevu dovikivali “uuu, izvini, ti si došla iz Beograda” ili “ah da, pa ti se sad vraćaš u tvoj Beograd”, u novoj školi su me podrugljivo zapitkivali “kako je u Barajevu?”. Ništa mi od toga nije bilo jasno jer je za mene Barajevo bilo deo Beograda, kao što to i jeste. Prihvatio me je razredni starešina i još nekoliko profesora, pa me je to podstaklo da malo unapredim školski uspeh, ako ništa drugo.

U osmom razredu su mi se roditelji razišli.
Tata se vratio u Barajevo, gde je ovog puta živeo sa svojim roditeljima, iako je i tada razvozio pice i roštilj u jednom fast food-u na Banovom brdu.

Kada je došlo vreme upisa u srednju školu, bez obzira na pristojan školski prosek,  presudan kriterijum je bio da idem tamo gde idu i moje drugarice. Tako sam se upisala u Školu za dizajn tekstila, smer dizajner odeće. Gomila devojaka i isfeminiziranih momaka, škola u kojoj svako malo kruži obaveštenje kojim nam poručuju da “srednja škola nije obavezna i ko ne želi da uči može da je napusti”, česta zastrašivanja na konto “najgoreg odeljenja u školi”, stalna smena razrednih starešina i, konačno, spoznaja da ne umem da crtam i da me ne privljači nikakva moda i dizajn, učinili su da se osećam potpuno neadekvatno na toj farmi.

U trećoj godini sam proživela velike emocionalne i psihičke turbolencije, pa sam uzroke tražila na raznim mestima. Tada sam tražila mami da živim sa tatom, ali u istom tom stanu, pa je ona otišla, a on došao.

Nakon niza uspona i padova, inat je pobedio, pa sam i iz te škole izašla sa odličnim uspehom, na papiru.

E da, normalnu vezu nikada nisam imala. Dogodi se po par skrpljenih meseci sa nekim dečkom, ali ništa duže od toga nije uspelo da opstane u mom životu. Zanesem se, obično leti, ali zajedno sa toplim Suncem, nekako i taj zanos uvek ode. Verovatno uticaja imaju nedostatak sigurnosti u sebe i usađeni strah od vezivanja i odvezivanja.

Tu negde krajem i nakon srednje škole me je pukla neka čudna ljubav, naizgled uspešna i “prava”, ali nije ni to dugo trajalo. Realtivno brzo smo prekinuli i vezu i kontakt, a on je ubrzo zatim otišao u Jagodinu.

Pokušala sam optimistično da upišem Fakultet organizacionih nauka (menadžment), ali nisam uspela. Tako sam počela da radim kao telefonistkinja u Beogradskom taksiju.

Naredne godine sam pokušala da upišem Filozofski fakultet (pedagogiju), ali nisam uspela. Upisala sam se na “poslednje samofinansirajuće mesto” na klasičnim naukama sa ambicijom da se prebacim naredne godine na željeni smer. Pretpostaviće te, nije uspelo. Ubrzo sam odustala i od tog pokušaja.

Tada sam otkrila život omladinskih razmena i to je održavalo nivo adrenalina i euforije koji mi je bio potreban za “normalno” funkcionisanje. Počela sam da živim sa drugaricom na Belim vodama.

Konačno, 2012. godine sam ponovnim polaganjem prijemnog ispita na Filozofskom fakultetu upisala željenu pedagogiju. Tu sam tek pretrpela grozne krize identiteta družeći se sa uspešnijima, iskusnijima i školovanijima od sebe.

Odmah u prvoj godini, neposredno pred prvi famozni ispitni rok, ostala sam bez jedne od najboljih drugarica. Ubila se. O tom gubitku i tim preispitivanjima još uvek nisam u stanju da pišem.

Ubrzo sam obnovila kontakt sa onim dečkom što sam ga maločas spomenula. I kontakt i vezu iako nam to nije bilo u planu. Ali opet, kako došlo, tako prošlo. Nakon ovog prekida je otišao još dalje, na brod.

Nakon niza uspona i padova, inat je pobedio, pa sam i sa tog fakulteta izašla 2016. godine kao budžetski student od početka do kraja. Doduše sa traljavim prosekom, ali to je na drugoj godini prestalo da me uzbuđuje.

Otišla sam na dugo iščekivani desetomesečni EVS program u usranu Litvaniju. Tu količinu hladnoće, depresije, neorganizovanosti, migrantskog života, neuspeha i usamljenosti još uvek varim. Ohrabrivao me je samo kontakt sa porodicom i prijateljima odavde. Tad sam bila u kontaktu i sa onim dečkom kog sam spominjala, zavitlavali smo se planovima o vanbračnoj zajednici u kojoj ćemo živeti i broju dece koje ćemo šetati.

Sticajem okolnosti, rođendan i Novu godinu sam provela u Srbiji, zbog papira koji su mi falili i zabrane ulaska u Evropsku uniju do anuliranja dozvoljenih dana. Dan pred Novu godinu smo uspavali Oni (delmatinerku koju smo usvojili sa ulice i imali više od deset godina), usled potpune onemoćalosti i starosti. To me je dodatno utuklo. Odmah iza Božića, uspavali smo i bakinu i dekinu kucu iz istih razloga.

Onaj dečko se u međuvremenu zatreskao u neku Hrvaticu na brodu, eno ih i dalje zajedno.

Umesto očekivanih kreativnih deset meseci provedenih sa decom u dnevnom centru, nakon manje od šest meseci sam spakovala back pack i vratila se u Srbiju pognute glave.

Na jedvite jade, upisala sam se na master Obrazovnih politika na Univerzitetu u Beogradu, gde sam ponovo dobila budžetsko mesto, ali sam ubrzo otkrila da ne bih ponovila taj izbor.

Trenutno živim pretežno o maminom trošku, sa njom, u garniseri na Novom Beogradu.

 

Ćao, ja sam Barbara.

Dete iz mešovitog braka. Mama mi je Hrvatica, a tata Srbin.
Što je super jer život provodim pretežno u Beogradu, a leta u Dalmaciji, na Pelješcu gde imamo kuću tik uz obalu mora. Ne znam da li ste bili tamo, ali tvrdim da je to najlepša obala sa najčistijim morem. A to mestašce, Orebić, e to je tek posebna priča. Osim toga, niko od mojih nije učestvovao u ratu, pa su me u velikoj meri zaobišle priče o četnicima i ustašama. Šta više, podjednako volim svoju rodbinu iz obe zemlje i jedino patim što se Jugoslavila nije strpela još koju deceniju sa raspadom, što me nije sačekala.

Rođena sam 1991. godine i, uprkos inflaciji iz tog vremena, ne mogu da kažem da smo živeli loše. Sećam se svih proslavljenih rođendana slavljenih poput Ivkove slave, danima i noćima, nebrojano mnogo rodbine, kumova, prijatelja… Puna kuća dece i odraslih, baka i deka. A Nove godine? One su tek bile nezaboravne.

Mama i tata su vodili firmu za knjigovodstvene usluge, pa smo živeli kao podstanari tokom moje osnovne škole i često smo se selili, ali sam i pored toga imala bogat društveni život i šarenolike vannastavne sadržaje. Mogu da se pohvalim da sam bila na svim rekreativnim nastavama i ekskurzijama jer je mojima uvek bilo važno da imam lepe uspomene na detinjstvo i da ga proživim punim plućima. Podržali su me i kada sam želela da se bavim manekenstvom, baletom, glumom, odbojkom i folklorom, mada me nikada nisu forsirali u tim sadržajima kada bi mi opao entuzijazam. Kasnije su te sadržaje zamenili aerobik i teretana sa grupnim i personalnim treninzima, dok se nisam u potpunosti ulenjila i prepustila gojenju.

Hoću da kažem, živela sam prilično zaštićeno i voljeno. Možda i previše. Možda se zbog toga dan danas borim sa razmaženošću?

Zahvaljujući čestom menjanju životnih sredina i prostora, spontano sam naučila tokom odrastanja da se lako prilagođavam novim okruženjima, prilikama i uslovima. Pored toga, iz svakog kraja u kome smo živeli imam najmanje dvoje – troje prijatelja sa kojima i danas rado održavam kontakt.

Kada smo prešli u Barajevo, u šestom razredu, prvi put sam se ozbiljno zaljubila. U prilog mi je išao taj blago provincijalski mentalitet. Iako je Barajevo beogradska opština, škola okuplja učenike iz svih okolnih sela. Tako smo se za rođendane okupljali svi đumle, po kućama i stanovima, pravili se da pijemo (jedna zidarska flaša piva na nas petoro), pravili se da smo pijani i koristili to kao izgovor za ostale nestašluke (detinja muvanja, prve poljupce i slično). Uh, a najbolji deo godine su bili letnji turniri u malom fudbalu u Lisoviću. Tada smo večeri i uštekane parice besomučno trošili na ringišpil i automobilčiće na sudaranje. O fudbalu tu niko nije razgovarao i mario.

Malo sam popustila u školi, što me nije naročito potresalo. Srećom, ni moji roditelji nikada nisu bili opterećeni ocenama u školi. Razred sam završila sa jedva vrlo dobrim uspehom, a da se ne lažemo, ni to nije bilo zasluženo. Sigurna sam da su mi mnoge ocene poklonjene, što zbog proseka, što zbog simpatija koje sam pridobila od pojedinih nastavnika, što zbog činjenice da se nakon te školske godine ponovo selim. Malo su me tretirali kao gosta, a kako ćeš prema gostu nego fino, da se pokažeš kako valja. Na isti fazon su mi tolerisani i neki drugi tinejdžersko-pubertetski nestašluci.

Čini mi se da sam se u sledećoj školi još lakše uklopila, pa me je to podstaklo da malo unapredim školski uspeh, ako ništa drugo. Dobro možda je imala veze i ona tiha tenzija koju su nam nastavnici unosili zastrašujući nas kako svaka ocena može da bude presudna pri upisu srednje škole.

U osmom razredu su mi se roditelji razišli, što mislim da je bila odlična odluka. Nisu se nikada sudski razvodili, ali su nakon dvadesetpetogodišnje zasićenosti od zajedničkog života sporazumno odlučili da se razdvoje. Dan danas imaju kvalitetan i ljudski odnos i međusobno se pomažu i savetuju, što mislim da je i najvažnije. Ja sam, kao verovatno većina dece razvedenih roditelja, pošteno profitirala od toga. Da ne kažem da sam manipulisala situacijom, jer to nije svesna manipulacija kao što se lako sudi posmatrajući sa strane.

Živela sam sa mamom kada sam se upisala u Srednju školu za dizajn tekstila, smer dizajner odeće. Iako sam važila za jednog od glavnih buntovnika u odeljenju, pa i u školi uopšte, ubrzo sam postala miljenica mnogim nastavnicima. Imala sam i mnogo društva.

Ah da, u trećoj godini je tata došao na Čukaricu, a mama je prešla u stan na Novom Beogradu. Od tada volim da kažem da imam dva mesta prebivališta, pa kad mi je gde lepše – tu sam.

Kroz srednju školu me je pratio pretežno odličan uspeh, a čak sam i dobrano izvežbala tehnike crtanja, slikanja, krojenja, šivenja… I maturirala sa peticom, carica.

Nakon srednje škole sam pokušala da upišem Fakultet organizacionih nauka (menadžment), ali srećom nisam uspela. Kažem srećom, jer bih se danas sa tim izlizanim zvanjem verovatno osećala potpuno promašeno. Vreme do sledećeg prijemnog za fakultet sam provela radeći u Beogradskom taksiju, pa sam malo vežbala odgovornost, radne navike i odnos prema novcu.

Naredne godine sam pokušala da upišem pedagogiju na Filozofskom fakultetu, ali sam “upala” na klasične nauke, gde se nisam dugo zadržala, ali je bilo dragoceno iskustvo. Em sam naučila šta znači kolokvijum, a šta ispit, em sam iskusila jednoipočasovna predavanja i upoznala neke kolege sa pedagogije koji su mi kasnije pomogi sa motivacijom za ponovno pripremanje prijemnog. Upoznala sam se i sa predmetima koji se pohađaju na pedagogiji, neka predavanja sam već tada pratila, neko gradivo učila, i sve u svemu još se više zagrejala. Te godine je bila jedna od blokada na Filozofskom, pa mi je na kraju bilo drago što se nisam upisala tada na željeni smer.

Plus, pitanje da li bih ikada otkrila čarobni svet omladinskih razmena i kampova. Na tu drogu zvanu “neformalno obrazovanje i interkulturalno učenje kroz putovanja” bila sam navučena sve do sledeće akademske 2012/13. godine. U međuvremenu sam živela sa drugaricom na Belim vodama, sa kojom sam i putovala. Tu sam već naučila svašta o zajedničkom životu, o štednji, kompromisima, kuvanju, održavanju stana… a tu sam se spremila i za sledeći prijemni ispit.

Konačno, 2012. godine sam upisala željenu pedagogiju, i to na budžetu. Boga mi, i tu sam se pošteno naputovala po ekskurzijama, razmenama i letovanjima. Zahvaljujući svojoj upornosti, nepresušnoj podršci roditelja i sjajnom društvu koje sam tu stekla, završila sam faks 2016. godine takorekuć i pre roka. Osim znanja stečenog na fakultetu, stekla sam dragoceno volontersko iskustvo u Crvenom krstu, Unicefu, Institutu za transfuziju krvi, Svratištu za decu, Prijateljima dece Srbije, Bazaart-u, a naročito kroz volonterski rad našeg Kluba studenata pedagogije.

Otišla sam na dugo iščekivani EVS program u Litvaniji, gde sam pored brojnih separacionih kriza i organizacionih problema, ponovo dobila neku novu dimenziju odrastanja i sazrevanja. Stekla sam neka dragocena iskustva, upoznala neke sjajne ljude i izgradila neka nova prijateljstva. Kako to često volim da kažem, ne bih to iskustvo menjala ni za šta na svetu.

Kada sam se prezasitila i osetila da volonterski program gubi smisao zbog nekompetentnosti zaposlenih i loše organizacije, vratila sam se kući da gradim dalje planove.

Nakon povratka u mili dom, među svoje društvo i u volonterske aktivnosti, lagano se vraćalo samopouzdanje i vazduh u plućima je postajao čistiji. U septembru smo sproveli i prvu našu omadinsku razmenu sa Hrvatima i Slovencima u Užicu na šta smo posebno ponosni.

Udomili smo i novu kucu sa ulice, ovog puta labradorku Pasu.

U oktobru sam upisala master Obrazovne politike na Univerzitetu u Beogradu, gde nas neki sjajni profesori i iskusni znalci, na pomalo surov način upoznaju sa realnošću i problemima koji sutra mogu da nas zateknu u praksi, ali nas i osnažuju raznim alatima da postanemo stručnjaci u oblasti za koju smo se opredelili. I opet sam na budžetu. Verujem se da ću jednog dana biti ponosna i zahvalna sebi na odluci koju sam donela prilikom izbora master programa.

Usput, istražujem poslovne mogućnosti i opcije za putovanja tokom i nakon mastera.

 

Ćao Ana Barbara, ko si ti?
I kako više voliš da te zovu?