pismo deda mrazu

Dragi Deda Mraze,

Nadam se da te moje pismo zatiče u dobrom raspoloženju.

Pišem ti nadahnuta prvim snegom,
I poneta mišlju da ćeš imati dovoljno vremena
Da moje pismo iščitaš temeljno, možda i nekoliko puta.
Pre nego što te ostala deca, mala i velika,
Zatrpaju svojim željama, nadama i molbama.

Pa da počnem:

Želim da mi porodica o(p)stane na broju,
Da budemo relativno zdravi i funkcionalni,
Da možemo sa lakoćom da odgovorimo za zahteve svakodnevice,
A ako može, i na po neku svoju želju.

Znaš ono kad poželiš da “baš ništa ne radiš danas”, da to nema dugoročne posledice? 
Ili kada želiš da kupiš kinder jaje, a ne moraš za njega da žrtvuješ sutrašnji hleb?
E, tako nešto.

Želim da mi se vrati vera u bolje sutra,
Da se smejem od srca i plačem iz duše,
Da se ne plašim sledećih izbora i svoje sudbine.
Želim da ne živim svakog dana u neizvesnosti.

Hoću sa prijateljima da razgovaram o zajedničkim interesovanjima,
A ne o lekovima koje pijemo sa 25 godina.
Da pričamo o pedagogiji, dečjim pravima, potencijalima i razvoju,
A ne o hroničnim oboljenjima našeg državnog sistema.
Da tražimo poslove u struci i oblastima koje su nam  privlačne,
A ne da razmatramo opcije zapošljavanja u pekarama i na kioscima.
Bili smo dobri, zaslužili smo više.

Želim da mogu da odem na koncert benda koji volim,
Da dočekam i ugostim prijatelje iz inostranstva,
Da i ja odem nekome u goste, sa pasošem u rancu.
Ne moraju to da budu egzotične destinacije, može i tu po regionu.

Želim da idem u bioskop i pozorište,
Ali ne od onih par hiljada koje dobijem mesečno
“da mi se nađu” – taj novac je i mojima potreban.

Ove godine smo propustili i sajam knjiga,
Prvi put posle mnogo godina.
Imali smo za ulaz, ali ne i za knjige,
A nije to galerija, da uđemo da razgledamo.

Želim da radim i zaradim shodno svojim kompetencijama.

Želim da se osećam sigurno i bezbedno,
Zaštićeno i voljeno,
Poželjno i prihvaćeno.

Šta ti je, što zevaš Deda Mraze?
Zar sam ti dosadna?

Ništa od toga ne staje u tvoj crveni džak?
Nemaš ideju kako bi mi to obezbedio?
A tvojim irvasima i pomoćnicima, ni njima ništa ne pada na pamet?
Baš šteta.

Izvini na ružnim rečima,
Ali JEBI SE Deda Mraze.

Znam da “nevaljala deca” ne dobijaju poklone,
Ali nisi ti nikakav parametar dečije dobrote.
Nisam ti pisala zarad poklona.
Želela sam samo trenutak tvoje pozornosti, i hvala ti na tome.

Ti cirkuzantski elitisto,
Ili novogodišnja kurvo, kako ti je draže.

Ti što daruješ deci bogatih roditelja,
koja ne stignu da izgrade odnos prema igračkama,
pre nego što ih zatrpaš novim.
Ili još gore,
deci čiji roditelji odvajaju grčevito od svojih mizernih plata,
da bi im poklonio plaćene poklone, naveo osmeh na lice i
poturio svoje koleno kao tron za fotografiju,
pa im uz izveštačeno XO XO XO okreneš guzicu.
Gadiš mi se.

Izvini Deda Mraze,
Ne znam šta mi bi.
Nisi ti kriv.
Krivi smo mi što smo napravili od tebe to.

Idem sada da ulažem u ostvarenje svojih želja.
A ti, molim te, pročitaj još koji put moje pismo,
Tu su negde skrivene i želje druge dece.

I radi svoj posao časno i dostojanstveno.
Ako mogu roditelji da utiču na tebe, možeš i ti na njih 😉