hvala ti srbijo

Hvala ti što si to što jesi, što postojiš i što si mi omogućila priliku da se rodim u tvom naručju. I znaj, ovu vrstu zahvalnosti dajem svesna njene veličine i odgovornosti koju ona nosi. Nisam cinična, ironična ili sarkastična. Ne brini.

Dugo mi je trebalo da dođem do ovog mesta. Punih 27 godina.

Htedoh da ti se zahvalim po više osnova:

Hvala ti što imaš ljude velikog srca, besmrtne nade, zaraznog smisla za humor, očaravajućeg duha, čarobnih osmeha i neiscrpne sposobnosti da nađu povod za radost kada je najteže. Hvala ti što imaš ljude u sebi, još uvek. I čuvaj ih, molim te.

Da nije tih ljudi, koji tobom koračaju i u tebi se bore i snalaze, bilo bi naopako. Ne bi bilo mene, ali ne bi bilo ni tebe, bojim se.

Hvala ti što si nesavršena. I što si, zapravo, daleko od savršenstva. 

Često razmišljam, koliko je moj odnos sa tobom sličan mnogim odnosima koje kao deca imamo sa roditeljima. Svi smo, makar nekada, poželeli da pobegnemo od kuće. Činjenica da je sa tobom ta želja obično jača i duže nas drži. Nas, tvoju decu. Ali, da nije tako, verovatno ne bismo ništa od sveta videli i verovatno ne bismo ništa od širine shvatanja i znanja stekli. U tom begu, čovek ima prilike da raste intezivno i suštinski.

Gledajući na svoj život, znam da sam uvek do sada bila najsrećnija u situacijama kada treba da pobegnem od tebe, pa makar i na nekoliko dana. I da sam najtužnija i bolesnija bila kada sam se u tebe vraćala. Ali da nije tako, ne bih danas mogla da se pohvalim da sam kročila na 4 kontinenta i videla više od 20 država sveta. Ne bih se po drugi put do sada borila da progutam nostalgiju i trpim posledice izlaska iz sopstvene zone konfora da bih uvidela sve te različitosti života “napolju”. Ne bih ni sedela pod ovom palmom slušajući zrikavce u Kaliforniji dok ti pišem ovo. Jake si mi motive dala.

Hvala ti što si siromašna i ne možeš da nam pružiš materijalnu sigurnost.

Isto tako, često razmišljam, koliko sličnosti ima posvećenost i istrajnost studenata koji dođu da studiraju u Beogradu iz manjih mesta i gradova, sa posvećenošću i istrajnošću tvojih ljudi kada se bore za svoj opstanak u svetu. Iskustvo me je naučilo da mi koji podrazumevamo krov nad glavom i sveprisutnu ljubav roditelja i prijatelja iz detinjstva u Beogradu tokom studija, mnogo manje truda žrtvujemo za sticanje znanja i zvanja na fakultetu i nekako često podrazumevamo da ćemo uspeti u tome pa se i ne trudimo previše.

Isto tako, kada mi mladi i školovani pobegnemo od tebe, mnogo se više se borimo da uspemo u tom Velikom belom svetu od onih koji su u njemu rođeni. I na tom putu obično spoznamo da svi svetovi zaista imaju svoje dobre i loše strane, kao i svi mi. Ali se i dalje borimo za opstanak, jer si nam jake motive dala.

Hvala ti što si učestvovala u stvaranju i što učestvuješ u negovanju zasranih odnosa u regionu.

Da nije tako, ja ne bih spoznala koliko sjajnih ljudi ima u Hrvatskoj, Sloveniji, Makedoniji, Crnoj Gori, na Kosovu… I koliko su nam temperamenti i mentaliteti slični. Predivan je taj osećaj kada na licu mesta, u direktnoj interakciji, pobijaš sve te predrasude koje ste vi, “tvoji” i “njihovi” vladajući, posadili u nas obične dvonošce.

Hvala ti što i dalje imaš snage da radiš na sebi!

Hvala vam svi moji zemljaci koji i danas hodate ulicama u borbi za boljitkom. Vi ste mi glavni motiv i najveća nada da ću jednog dana živeti svojevoljno u svojoj zemlji. Kada to kažem, mislim pre svega na svoje dostojanstvo i dostojanstvo svakoga od nas. Ono da ne moramo da prodamo obraz da bismo kupili hleb. Ono da smemo da se prepustimo leptirićima u stomaku pri pomisli o zasnivanju porodice. Ono da možemo da verujemo ponovo da rad na sebi donosi sigurnost kojoj težimo.

I znaš šta Srbijo?

Daj da okrenemo novi list.
Dosta si nas učila iz negativnih primera i iskustava.
Daj da u nekoj narednoj objavi ponovo tvoje ime napišem velikim slovom.
Daj sad da se vratimo na ono da budemo ljudi. Časni, pošteni, iskreni. Ja znam da ti to možeš. Jeste, ljudski je grešiti, ali mislim da nema potrebe da negujemo greške kao životni stil. Ja verujem u tebe Srbijo. Verujem u svu tvoju decu. Verujem u nas.

Znaš, ima mnogo ljudi u ovom Sivom svetu koji su od tebe pobegli, ali koji su spremni da ti se vrate ako ih ubediš da ih čeka dostojanstven život. To su ljudi koji su mnogo radili na sebi, svojim znanjima, iskustvima, stavovima, veštinama, vrednostima. Ljudi koji te vole i kojima nedostaješ mnogo. Veruj mi. Svi mi imamo tendenciju vraćanja svojim korenima, krv nije voda i sve te priče nisu izmišljene, sećaš se? Samo nam daj prostora da ti se predstavimo u boljem svetlu i videćeš i ti, i mi, da su čuda moguća.

Samo, jesi li ti spremna na tako nešto?
Ma jesi, haj’mo.