Svako odrastanje boli.

Juče sam sa Lukom pričala o prijateljstvima.
On trenutno proživljava završne pripreme pred pubertet. Nije lako.

Kaže mi da nema ni drugare, ni prijatelje.
Kaže niko neće da se druži sa njim. Zato što su svi glupi, a on je prema njima dobar.
Svi ga zezaju, neće da ga odaberu ni za jedan tim kada igraju fudbal, ne pričaju sa njim.

Kažem mu da verujem da je dobar prema njima, da verujem da se trudi i da ne sme da posustane. Da često naše “najbolje što možemo” drugima ne prija ili nije dovoljno dobro. Da je nekada najteže naći zajednički jezik i razumeti se sa drugima. Da mi je neobično što Saša u parkiću uvek priđe drugoj deci da se igraju zajedno, a on ne prilazi. Da sam i ja kao mala bila stidljiva, da mi je bilo teško da priđem deci koja se igraju lepo i bez mene. Da mi je uvek bilo lepše kada sam pobedila frku i napravila taj važan korak.

Kaže mi da se i on stidi. I da ne prilazi jer je sam sebi dovoljan. Sam svoj čovek.

Kažem mu da je tu rečenicu lepo naučio da ponovi, ali da je previše mlad za takve reči. Da su drugari i drugarice jako važni za naš rast i da je život sa njima lepši.

A ne, kaže. Drugarice nema i ne trebaju mu. A drugare nema, ali bi voleo da ima. Tog jednog što ima, tata kaže da ne treba da se druži sa njim.

Kažem mu da za pravo prijateljstvo mora da se bori. Da je važno da čuje šta roditelji misle i da treba razmisliti o tome, ali da je isto tako važno da stane u odbranu svog prijatelja ako veruje da vredi, da je pravi. Da je važno da nekada prihvatimo drugu decu i ako nam se ne dopada sve kod njih, i da moramo da budemo svesni da se i njima ne dopada uvek kako se mi ponašamo. Važno je da se trudimo. Kažem mu da su važne i drugarice, isto koliko i drugari. Da će sutra želeti da ima devojku, a do tada bi trebalo da iskusi kako funkcionišu muško-ženski odnosi. I opet, ni to neće biti dovoljno, jer muško-žensko-drugarski odnosi nisu isto što i partnersko-emotivni odnosi, ali i tada će mu značiti da ima druga i drugaricu koje može da pita za savet kada dođe do nesporazuma.

Rasplače se meni Luka, a ja stisnem zube pa nastavim.

Zagrlim ga i kažem mu da je to odrastanje stvarno teško. Da je sada u godinama kada je najteže da kontroliše svoje postupke i ponašanja i da je to prirodno. Da se ne ljuti ni na sebe ni na svoje drugare u razredu koji su previše glasni, napadni i nekulturni. Ili da se ljuti, ako mora, ali se trudi da ih razume. Da im kaže da veruje u njih, da zna da oni umeju bolje, i da im bude primer kad god može.

Kaže mi da mu ne treba ni devojka, ni drugarica, ni drugar. Da ima Sašu i to mu je dovoljno. Da su se dogovorili da će živeti zajedno celog života.

I tako, priča se nastavila i trajala oko pola sata. Oboje smo kroz nju nešto novo naučili i bolje se upoznali (i sebe, i jedno drugo).

Danas je Luka otišao sa bratom i roditeljima u Lisabon, pa u Beograd. Na putovanje i odmor od 24 dana. Ja sam ostala da razmišljam o tom životu, tako jednostavnom, a tako komplikovanom. Tako lepom, a tako mučnom. I na kraju, tako prilagodljivom uglu iz kojeg ga posmatramo.

Danas bi se neko na mom mestu jako radovao.
Plaćeni odmor, u sred Kalifornije, ogromnoj kući, sa punim frižiderom hrane i pića, bazenom, palmama, suncem obasjanoj… Mir, tišina i sva sloboda ovog sveta. Dugo očekivani i zasluženi Odmor.

Danas sam nastavila sa plakanjem od sinoć.
Razmišljala sam koliko to odrastanje stvarno zna da boli.
Na svakom uzrastu, u svakom segmentu, u bilo kakvim okolnostima.
Ta ljuštura kada krene da puca i da nas napušta da bismo izrasli u onu veću i zreliju verziju sebe. Zapravo, presecanje pupčane vrpce sa majkom pri rođenju je samo prvo u nizu, samo nam to niko nije rekao.

Razmišljam, koliko sam srećna što imam toliko duboke i iskrene odnose sa roditeljima, bakom i dekom, prijateljima, kucom… Prisećam se koliko je nekada bolelo brušenje tih odnosa. Kroz koje su sve faze prolazili. Kroz koje i dalje prolaze.

Razmišljam, i shvatim da je super što plačem.
Da je super što imam kome da se vratim posle ove epizode.
Da je super što boli. Ljudi smo. To je prirodno. Nijedna borba nije laka.