tajna koju ne krijem

Verujem da svi imamo po neku tajnu koju ne krijemo, nego eto, samo nije svaka prilika stvorena da o njoj govorimo. Što je i dobro, jer bi se takve tajne od suvišnog pričanja ofucale i ne bi bile tako magične. Ja sam se jutros probudila sa mišlju da danas želim da stvorim priliku i podelim svoju tajnu sa onim delom sveta koji poželi da otvori ovaj link. Hvala ti što si deo tog kruga.

Znaš, pre tačno godinu dana u moj život se ušunjao jedan mađioničar. I to ne samo mađioničar po opredeljenju i iskustvu, već po mnogim osnovima. On je, kao i mnogi ljudi iz mog okruženja, odlučio u nekom trenutku da zanemari svoju kuvarsku profesiju i sada razvija svoj mađioničarski talenat. Sigurna sam da ni sam nije svestan koliko u tome briljira. Mnoge ljude će oduševiti kako može da okrene svoju ruku za 365 stepeni, ukloni natpis sa upaljača, izvede razne vratolomije sa kartama… Meni je lično to najdosadniji deo njegovog dara, mada ga podstičem na usavršavanje tog “opipljivog” i “plastičnog” segmenta jer ljude to zabavlja. To ipak neće biti moja tema u ovom blogu.

Deo magije sa kojim sam se ja povezala je potpuno drugačiji.
Neopipljiv, nevidljiv, neopisiv i prosto nestvaran.

Jedino što može da se vidi i opiše jesu reakcije koje ti hemijski trikovi i eksperimenti izazivaju u meni. U svim mojim čulima, mislima i idejama.

Taj je isti mađioničar mene, u samo godinu dana, uspeo da nauči strpljenju. Ja sam osoba koja ima izrazito kratak fitilj i to se može videti u mnogim mojim postupcima. Kad sam upisala fakultet, posle prvog dosadnog predavanja sam želela da se ispišem sa njega, a posle prvog nepoloženog kolokvijuma sam počela da nosim indeks u rancu da bih se ispisala kada ponovo tako stvarno to poželim. Srećom, i tu je bilo nekih sjajnih prijatelja koja su me odvratili od te sumanute pomisli. U vezama sam bila još gora. Zaljubim se do ušiju i crkavam od želje da ostvarim vezu sa tom osobom, izmaštam sve šume, plaže i pustinje po kojima ćemo trčkarati, iskonstruišem sva pravila kojima ćemo izbeći monotoniju i klišetiranje, ali čim se dogodi prvi korak istim naporima osmislim sve potencijalne probleme i krenem da tražim načine da objasnim zašto sve “nismo jedno za drugo”. Vremenom sam usavršila neki univerzalni spisak razloga “zašto ne” i prilično uspešno i uverljivo ga plasirala svim nesuđenima.

Nakon par godina usamljeničkog života upoznala sam mađioničara koji mi je pomutio sve konce. Ipak, prilično odlučno sam mu plasirala razloge zašto ne vredi ni da pokušavamo. Imala sam i dva nova argumenta, jača nego ikad. Tada je već bio izvestan njegov odlazak u Nemačku i moj odlazak u Ameriku, odnosno jasno je bilo da bismo vezu održavali na neviđenu daljinu i da “od toga ne bi bilo ništa”. On nije naseo na to.

Danas nam je godinu dana.
On se za mesec i po dana vraća iz Nemačke.
Uspeli smo da iskrojimo tri meseca zajedničkog života, odlazak na more, putovanje u Zagreb, dočekao me je u Srbiji kada sam se vratila iz Amerike… Ali postigli smo i mnogo više od toga. Izgradili smo poverenje, oslobodili se u planiranju, polupali mit da su veze na daljinu srljanje u izvesnu propast, ulili smo jedno drugom nadu i jedva-čekanje za ono što nam sleduje. Naučili smo kako kada je teško. Ja sam naučila da volim i u vezi.

Nego, koje tajne vi delite samo u posebnim prilikama?