iskustvo sa organizacijom Connecting iz Pančeva

Tri dana po povratku iz Amerike, po prethodno sklopljenom dogovoru, otišla sam na “intervju za posao” u In Centar (21.2.) gde me je dočekao izvesni Deniz Hoti, glava organizacije. Sat vremena kasnije izašla sam uzbuđena zbog dogovora o budućoj saradnji. Sve što se dalje događalo, ne samo što nije opravdalo uzbuđenje, već me je prilično rastužilo, razočaralo i utuklo.

Na tom intervjuu mi je rečeno da organizacija u tom trenutku nema potrebna sredstva za Letnji kamp i mentorski program koji ćemo organizovati i sprovoditi, ali da ćemo paralelno raditi i na fundraising-u. U tom trenutku organizacija ima 100.000 dinara na računu, ne govorimo o visini i dinamici plaćanja, ali kaže Deniz – biće.

Jako mi se dopala ideja, mada mi je bilo teško da poverujem da sam ponovo prihvatila neizvesnost koju nosi rad u NGO sektoru, sa čime zaista imam mnogo godina iskustva.

U nekom trenutku počinjem da babysittujem kako bih imala sa čime da platim busplus, račun za telefon, kafu. Ipak, ne prestajem da odvajam vreme za Connecting, ali upućujem članove tima u situaciju. Govori Deniz, daj da menjamo svet decu ćeš uvek moći da čuvaš. Razgovori, pregovori. Ja prestajem u toj porodici da čuvam bebu jer uz tih 8h kod njih + 2h u prevozu, zaista ne bih uspela da postignem mnogo.

Vidim ništa se ne menja, sagorevam, nemam novca za svoje osnovne potrebe i bacam se ponovo u promet za čuvanje dece. Jer, hteću na more da odem preko leta, planiram da počnem da živim sa dečkom u avgustu kada se vrati sa EVS-a, a da bih to uspela treba i da zaradim neophodna sredstva.

Poslednja dva meseca čuvam 8 dece u 4 porodice, a uskoro krećem i u 5. porodici.
To izgleda tako što radim 13+ sati dnevno, ali ne žalim se, pošto nedeljno uspevam da zaradim prosečnu mesečnu platu. Mora da se nadoknadi prazan hod.

Da ne govodim o 15+ izvrsnih ljudi koji su se po mojoj preporuci prijavili da budu mentori na tromesečnom mentorskom programu, volonterski. Nisam tada prihvatala sugestije i uopzorenja da se ne zalećem i ne traćim svoj kredibilitet među ljudima.

Pitam ja Deniza, pošto očito dalje saradnje neće biti, da li je ovo prethodno bilo za dž ili mogu da se nadam nečemu. Nisam uspela da izvučem konkretan odgovor, ali sam zato čula da mu nisam nikada odgovarala na mejlove (odgovorila na svako slovo, uvek), da sam izašla pre 2 meseca iz organizacije i jedno presudno pitanje “Šta si ti uradila u Connecting-u?” ponovljeno dva puta u toku istog telefonskog razgovora, na šta sam odgovorila sa “Jebi se.”

Ovo nije vic – tužio me je mojoj mami :’)

Usput njen broj ima tako što je prihvatio 13. aprila da učini nešto u okviru organizacije konferencije Bazaart-a, pa iako je naglasio da “nema govora da uzme novac za to” na kraju je ipak uredno izveo računicu koliko mu se dođe. I neka, biće mu isplaćeno.

U međuvremenu je obišao malo Nemačke, Španije, Amerike, Grčke, a upravo se vratio sa Exit festivala iz Novog Sada. Kada mi kaže da mu je život težak, verujem i ne bih se menjala nikada za takav, ali brate.

“Molim vas javite mi se, imam problem sa Barbarom.” i “Ona je meni rekla…”

Reče mi i da nije u redu da pišem blog o svom iskustvu, ali ne želim da drugi prolaze to.