ne hranim se mrvicama.

Sećam se jasno osećaja koji me je obuzeo leta 2016. kada sam završila studije.
Razloga za veselje, ponos, slavlje i pohvale nisam tada još bila svesna.
Osećala sam nelagodu povodom završetka te životne etape u kojoj sam se navikla da trčim za šargarepicama od ispita do ispita. Izazovi su nekad bili ozbiljniji, nekada jednostavniji, ali moje je bilo samo da ih sa više ili manje truda prevaziđem, potapšem se po ramenu, primim pohvalu, i nastavim dalje. Išlo se samo uzlazno te četiri godine.

Svakog leta smo slavili izboreno budžetsko mesto za narednu godinu.

Falilo mi je da sebe samoobmanem idejom o kupovini čarobne sveske u kojoj ću sve pratiti od prvog predavanja i iz koje ću, ove godine za razliku od svih prethodnih, učiti od početka, na vreme, sistematično.

Lako je kad dobiješ od drugoga gradivo da naučiš. Posebno za ispit, tog i tog datuma.
Imaš nazive lekcija, možeš da prebrojiš stranice, proguglaš još malo sa strane, nađeš ili napraviš neki sažetak, preslišaš se sa nekim od prijatelja, usput se pošteno i prenaglašeno iskukaš, možda središ i stan u procesu odlaganja… Na kraju pred sam ispit radiš 20x intenzivnije nego onog dana kada si počeo, unervoziš se, ali položiš.

Kako taj proces izgleda u životu mimo obrazovnih institucija?
Nema agende, nema profesora, nema asistenta, nema broja stranica, nema datuma.
Nema nikakve izvesnosti. U mom slučaju ni sigurnosti, da li ću položiti, kada, gde…

Kad osetim da mi je život doneo neku lekciju za učenje, obično pokušam da je uokvirim.
Prvo nagađam šta to sada treba da naučim.
Iz kog odnosa, situacije, stanja svesti.
Kojim metodama ću se služiti.
Kako će izgledati polaganje.
Da li sam dovoljno spremna i zrela za to ili ću izlaziti na polaganje nekoliko puta.

Od rođenja učim lekciju o samopoštovanju i ta me baš muči.
Pre dvadesetak dana sam dobila skriptu od nekog neznanca.

Prvo sam rešila par kratkih testova na početnim stranama.
Sve sam fejlovala. Nijedan tačan odgovor, ako mi verujete.
Što je najtužnije, kasnije sam se setila da sam slične testove već radila.

Test je bio situacionog tipa.

Prvo sam pokušala da odbijem osobu koja mi se dopala.
Onda sam nedosledno ipak rešila da udovoljim svojoj potrebi, pa kako bude.
Onda sam krenula svojom direktnošću i analitičnošću da suzbijam osobu uza zid.
Kada sam u tome uspela, tražila sam da mi kaže na čemu smo. Insistirala.
Nisam bila zadovoljna onime što sam dobila, pa sam počela da učitavam dodatke.
Kada sam uvidela kod sebe znakove opsesije i egocentrizma, nastavljala sam.
Tražila sam pomoć prijatelja u obliku saveta, ali ne da bih primenila te savete.
Čisto da se uverim da može drugačije, da sam mogla pametnije, ali nisam htela.

I odjednom, preko noći, shvatila sam da se osećam potpuno neadekvatno.
Nisam svoj na svome, igram ulogu koja mi ne leži. Kreiram film u glavi koji ne postoji.

Zadovoljavam se sitnim znacima pažnje.
Prekomerno molim i još prekomernije se izvinjavam za svoje postupke.
Ponižavam se i zahtevam da me osoba ceni i poštuje.
Tražim da se vidimo i kada dobijem to potapšem sebe.
Osoba ne traži da se vidimo, ali ja sebi objasnim da nema vremena.
Svoje Ja sam bacila kroz prozor, a čekala sam da se osoba zaljubi u to moje Ja.

Sreća pa sam se na kraju setila.

Da nisam predodređena za male stvari i male pobede.
Da nikada nisam uspevala da dođem do pobede lakšim putem.
Da lakši put ne biram ni kada mi se nudi sa najboljom namerom.
Da imam još tako mnogo da učim, da se preslišavam, da preispitujem.

Da ne mogu da se hranim mrvama.
Mrvama pažnje. Mrvama dodira. Mrvama iskrenosti. Mrvama podrške i ohrabrenja.

Nisam ja za mrvičaste odnose i mrvičasta iskustva.

Na kraju, nisam spremna za ispit.
Izaći ću verovatno samo da bacim pogled na pitanja.

Vidim da mi ni ova skripta nije baš najjasnija.
Sve mi je odnekud poznato, ali nemam dovoljno poveznica u iskustvu.

Uvek sam se najsigurnije osećala kada sam uz literaturu i skripte vadila svoje beleške.