ja kad lažem za svoj groš

Kažem završila sam master, ponosno
A čekam diplomu za rad koji su duže iščitavali i sugerisali izmene roditelji, prijatelji i mentor nego što sam ga ja pisala

Kažem kupila sam auto, značajno
A zapravo jedva malo preko registracije prebacila, ostatak je iznuđen poklon od mame za taj isti master

Kažem osamostalila sam se, šepureći se
A još uvek mi moji uleću sa parama za kiriju i hranu kad ostavim posao ili posao ostavi mene

Kažem to su tri najbolje stvari koje su mi se dogodile u poslednjih godinu dana, kao malo li je
A najznačajniji su otkazi koje sam dobila, tri komada u godini dana, svojom zaslugom koju još nisam prepoznala

Jer na tome radim, a ovo gore podrazumevam i time šminkam stvarnost,
Ovde se pitam šta je moglo drugačije, a tamo se pravim važna da prekrijem nesigurnost koja isplivava svako malo

Kažem ostaću na moru mesec-dva dana, može mi se
A ovamo uživam u maminoj kuhinji i puštam da me finansira kao da sam mala

Kažem brzo sam vratila dugove, koje sam u rekordnom roku napravila,
A pomaže me armija na čelu sa bakom, mamom, tatom, čak mi je i brat otkupio dekin auto koji nikada nije preuzeo

Kažem anksiozna sam od korone i svih pruženih i otetih prilika za rad i razvoj,
A samo sam izgubljena u ličnom prostoru i vremenu koji me pozivaju na zrelost dok se ja nemušto opirem

Kažem ne kinjim više sebe, vežbam samopoštovanje i ljubav prema sebi,
A gnušam se na majdfulnese i slične trendove, nekako mi lakše da sebi lupim šamar i da se oblatim eto tako

K’o velim, za bolje i nisam, sve sam to zaslužila.

Kažem biće ipak nekim čudom bolje, a ne znam kako se ispira ljutnja prema sebi, osećanje neadekvatnosti
Kako se vraća ona dečja nepokolebljivost i hrabrost za ulazak u nepoznato?

Kako se čovek dovede do ovakve malodušnosti i nesnađenosti?
Kako se izvlači iz ovoga?

Silna sam neka prijateljstva prekinula, neka stavila na ‘hold’, neka na ‘mute’,
Neke veze prekinula, neke dovela do pucanja pa prepustila drugoj strani da to izgovori,
Silne sam kontakte izbagatelisala, prenebregla, pravila se nezainteresovana, nesposobna…

Ali valjda i iz ovog bunara postoji neki izlaz.
Samo da svane, da protrljam oči, pa da ga nađem i uspnem se.

Zašto sve ovo pišem javno, a ne u neku svesku ili rokovnik?
Zato što nekada, a naročito u ovakvim stanjima, i meni olakša kada vidim da neki drugi ljudi (a naročito oni za koje mislim da im sve ide kao po loju i da su rođeni da uživaju u životu i da se sjajno se snalaze) ponekad lutaju po ličnim ćorsokacima, tunelima i bunarima. Pa eto, nek ovo bude prateća priča uz fotografije iz izlazaka, Barselona i Dalmacija, tek da znate da nismo svi koji smo nasmejani na tim letnjim fotografijama samo srećni, spokojni i jaki.