da li sam spremna za 30?

Ako gledamo po onim listama šta sve “moramo” da uradimo do tridesete
– Ne.

Ako gledamo po ciljevima koje sam želela da ostvarim do tridesete
– Ne.

Ako gledamo po subjektivnom osećaju o svojim godinama
– Ne.

Ako gledamo po stepenu uzbuđenja uoči proslave
– Ne.

A šta bi uopšte moglo da se definiše kao spremnost za ulazak u taj “ni mlad ni star” period?

Pre nekoliko meseci, mislila sam da sam odrasla. Skućila se, mobilisala, skrasila se sa poslom, ostala okružena tim nekim višegodišnjim i višedecenijskim prijateljima, počela da uviđam čari dvogodišnje psihoterapije, urazumila se sa trošenjem novca i konzumiranjem pića…

A onda: neka prijateljstva su prekinuta jer nisu podnela prolećnu anksioznost, pa je došao i još jedan otkaz, pa sam primila nekog drugara u svoj stan na jedan semestar studija i prestala da se družim sa njim, pa ponovo živim sa mamom dok čekam da on ode, pa ponovo imam neka dugovanja, i ponovo čuvam decu dok se kao obučavam za taj neki stabilni posao u struci, pa mi drugi ljudi toče gorivo, pa me je izdala čak i psihoterapeutkinja jer sam zaboravila na seansu i zamolila da zadrži novac i oprosti, pa sam pretrpela još mnoge neke traume, ispale, spajanja i odvajanja, pa sam se ugojila kao nikada do sada…

I znate šta? Mislim da sam spremna. Da prihvatam. Menjanja, uspone, padove, otpuštanja, neizvesnost…
Jer trebati izvesnost za spokoj i radost – pa to je danas kao da očekuješ 7 na lotou, a ne uplatiš tiket.

I tako sam rešila da proslavim simbolično… Pozvala 10 ljudi. Možda dođe 5, možda ni toliko.
I osluškujem tako sebe, pa se pitam da li me to žulja, boli, ljuti? Jok.

Da nas bude troje i muzika, milina.
Svaki +1 donosi još potencijalne radosti.
A ovi minusi… Pa njih sam nekako naučila da prihvatam.

A ako sam i samo to naučila da prihvatim, mislim da sam spremna i za 40, 50, 60, ma i za stotku.
Nego, ko zna, možda sutra ponovo zaboravim kako se sa time nositi. Pa se vratim malo unazad.

Aj živeli.