Novogodišnja rezolucija

Spoznaja.

Izgleda dam ponovo otišla 10.300km vazdušnom linijom daleko od svog doma kako bih sa geografske, klimatske i kulturološke distance spoznala svoj rast i razvoj u prethodne 4 godine.

Nekima od vas sam govorila da idem da krstim jednogodišnjeg dečaka, nekima da idem da tražim doktorske studije, nekima da idem da vidim šta hoće ta Kalifornija više od mene i zašto me proganja, nekima… Uostalom sve išto što i sebi. Istina je, međutim, na potpuno drugom mestu. Ovde sam očigledno došla da se, sa kojom trunkom zrelosti više, osvrnem za sobom i vidim na kojim sam to poljima napredova, na kojim mestima mi se razumevanje sebe i drugih proširilo a gde izlizalo, gde sam nazadovala. Kao i svaka druga spoznaja, ako mene pitate, i ova je gorka i bolna. Pogledala sam u oči nekim svojim manipulativnim obrascima, lažima, srljanjima, porocima, grehovima i greškama u koracima. Sporadično I po nekom napretku pre svega u pogledu toga koje me stvari više ne tangiraju.

Srećna okolnost je što sam ovog puta krenula u online pratnji psihoterapije.

Nesrećna okolnost je što sam se u prethodne dve i po godine navikla na privatnost i slobodu, a toga ovde imam jako malo.

Buđenje.

Shvatila sam da je svaki novi dan lutrija i da ima previše nepredvidivih faktora. Što je još zanimljivije , što više se pripremam da sprečim nepredviđene okolnosti, to ih više ispliva na drugim mestima. Ili što bih ja rekla, došlo je vreme za još jedan intenzivni kurs Života. To bih do juče nazivala paradoksom, a danas mi više deluje kao splet najlogičnijih nelogičnosti. Jer kada bi sve bilo logično, ne bi bilo zanimljivo. Ili što bi neki mudriji ljudi od mene rekli “Kada bi znao gde će da padne, čovek bi seo”. U skladu sa tim počela sam, uprkos svojim večernjim i noćnim over-think epizodama, svako jutro da se budim sa znatiželjom šta mi taj dan donosi i sa borbenošću da se u datim okolnostima snađem na najbolji mogući način. Grešim i dalje, samo drugačije to doživljavam.

Prihvatanje.

Još uvek sam ja miljama udaljena od prihvatanja sebe ovakvom kakva jesam, da se razumemo. No, neka promena se ipak dogodila. Još dalje sam od toga da prihvatim da u ovom svetu ima toliko nepravde i teškoće življenja. Međutim, prihvatila sam da izmestim fokus, i da na svaku lošu svoju osobinu i karakteristiku koju mozak detetktuje – na silu odgovorim i nekom dobrom. Da u svaki loš dan unesem neku dobru spoznaju. Da u kišnom danu osetim radost natopljavanja presušenog zemljišta. Da svojoj suvoj koži pružim dostupnu negu. Tako nekako.

Praštanje.

To koliko sam svojih grešaka osvestila, ne bi moglo da stane ni u omanji roman. Jesam inače sklona posipanju sebe pepelom, ali ovde ne govorim o tome. Ako vam kažem da sam se setila događaja iz 2010. kada sam na nekom kampu, tokom muzičkog festivala u Drezdenu, izgubila telefon drugaricine sestre i nikada se za tu štetu nisam odužila materijalno (verovatno mi je i rekla da ne treba da kupujem novi/platim, ali siguno mi nije rekla ni da treba da zaboravim to), možete da shvatite koliko sam u prošlost išla. O drugim zameranjima, povređivanjima, sebičlucima i egocentrizmima neću detaljno. Dovoljno je da kažem da sam u ovih 30 i kusur godina mnogo povređiva i sebe i druge. I shvatila sam da je ovaj trenutak pravi trenutak da sebi oprostim, kako bih i drugima lakše praštala propuste koji su neminovni i sastavni deo Života.

Potrebe.

Ovo je jedan od zadataka koji beležim u svoju novogodišnju rezoluciju kako bih na njemu tek radila. Nešto do čega sam došla uz pomoć psihoterapije, a što mi je godinama stajalo pred nosom. Zanemarivanjem svojih potreba. I kada to kažem, ne mislim na potrebe za novim poslom, autom, dečkom, parfemom… Na tim mestima se, reklo bi se, vrlo lako i vešto snađem. Govorim o fundamentalnim, primarnim i fiziološkim potrebama koje često stavljam drugi, treći, pa i peti plan. Kako do toga dolazi, pitala sam se. Tako što sam sivonja. O tome više u odeljku “granice”. Ovde je dovoljno da kažem da sam se vratila toliko koraka u nazad, da sam počela sebi u toku dana da postavljam pitanja: Jesi li gladna? Jesi li žedna? Ide li ti se u WC? Dišeš li? Kako si? Hoćeš li da odmoriš? I tako dalje, i tako dalje. Zanimljivo je koliko sam produktivnija u poslu i otvorenija u komunikaciji sa drugima otkako sam počela zdravo da komuniciram sa sobom. A tek sam počela da vežbam.

Granice.

Moj ovogodišnji a-ha momenat. Nikada mi nije bilo jasno kako tako brzo i lako sagorevam. Zašto “moram” da radim više od jednog posla da bih imala dovoljno novca za pristojan život. Zašto ne umem da se odmorim nego over-thinkujem i kada završim sa radnim delom dana. Zašto uvek imam osećaj da nisam sve uradila, osim kada perfekcionistički sebi ispišem po planerima i drugim sveskama šta sve “treba i mora”. Onda sam osvestila da uporno brkam babe I žabe. Da isto pristupam porodičnim, prijateljskim, partnerskim i poslovnim odnosima. Da bih svuda da dam najmanje 100% sebe, a da zapravo time pokušavam da održim iluziju te neke prihvatljive i društveno poželjne osobe. Da, u krajnjem slučaju, nije prirodno postaviti se na isti način prema majci i ocu. Ili prema ocu i dečku. Ili prema prijatelju i neznancu. Ili prema nadređenom i podređenom. I da je za početak lekcije sasvim dovoljno artikulisati svoje potrebe i jasno ih komunicirati. Da je potpuno u redu reći “Ne radi mi se to”, “Umorna sam”, “Sada mi treba malo privatnosti i tišine”, “Nisam za društvo, potrebna sam sebi”… ne obasipati ljude pažnjom, poklonima i ljubavlju iz potrebe da te više vole. Voleti sebe, pa deliti sa drugima iz čiste nepatvorene ljubavi.

Savršenstvo.

Sa ovim ću da završim iako ima još mnogo toga što bih mogla da napišem, ali između ostalog učim i da je nekada manje zaista više. 

Danas sam u Kaliforniji. Prošle subote u ovo vreme verovala sam da ću biti u najboljem slučaju u Diznilendu koji mi je 10 minuta od kuće, a u najgorem slučaju ponovo na nekoj okeanskoj plaži pod palmom osunčana. Realnost je da od sinoć pljušti kiša i da su me stigle emocije i umor. Pa sam razmišljala o tome koliko fotografija i video snimaka do sada nisam podelila ni na jednoj od društvenih mreža i kako bi bio zanimljiv eksperiment da blefiram doček Nove godine u nekom shining-happy-people fazonu. I na kraju dana napišem “moša”. 

No, imala sam preča posla. Em što znam da ionako ljudi idealizuju činjenicu da sam ovde gde jesam, kao što i ja donosim površne i banalne zaključke na osnovu tuđih objava, em što mi je preče bilo da preuredim svoj privremeni životni prostor, da čista i uredna uđem u novu godinu, da rešim neke dugove, da rekapituliram godinu iza sebe, da napišem želje, planove i ambicije za narednu godinu, da dišem, da se čujem sa svojima, da nešto kvalitetno pojedem, da zveknem pivce sa mamom preko video-poziva, da tugujem, da se fizički aktiviram, da mirujem.

I da shvatim da težnja ka tom večitom savršenstvu koje očekujem od sebe i drugih datira iz nekih davnih trauma i uvežbanih obrazaca ponašanja. Da je lepo imati kvalitetan razgovor sa sobom i sa drugima, ali da je najlepše oćutati sa sobom. Bez ometača pažnje – društvenih mreža,  televizije, muzike, raznih drugih aplikacija. Ono do čega sam danas došla slušajući sebe, a što bih volela da prenesem i u narednu godinu jeste – ZAHVALNOST. Sebi na svim ovim godinama nošenja sa samom sobom. Svojim roditeljima na svim smernicama, podrškama, vetrovima u leđa, saslušanjima, savetima… Svojoj živoj baki i neživom deki na svoj radosti koju su mi pružili. Svim drugim bliskim ljudima koji su u mom životu ostali kao svedoci mojih snaga i slabosti, u razmeni tih međusobnih dobara. Svim ljudima koji su kroz moj život prošli, a usput me inspirasili i podstakli da radim na sebi. Svim lošim primerima koji su mi pokazali kakva verzija sebe ne želim da postanem. Svoj deci i životinjama koji me svakodnevno podsećaju jednostavnosti življenja sada i ovde, u ovom trenutku.

U Kaliforniji je upravo ponoć i ja vam zato sada i odavde želim srećnu Novu godinu i podržavajuć odnos sa sobom u 2023.