Samoća vs. usamljenost

Sutra će biti mesec dana kako sam došla ovde.

Kao i tokom višemesečnog boravka u Litvaniji i prethodnog dolaska u Kaliforniju, najveći izazov mi je održavanje kvaliteta odnosa sa članovima porodice, prijateljima i dečkom. 

Ne volim da mešam posao i privatno, pa gledam da ih što manje zovem tokom radnog dela dana. S druge strane, kada ja završim sa poslom u Srbiji je 2h iza ponoći. Da bih se čula s njima pre svog radnog vremena bilo bi potrebno da ustanem pre 6h. Pokušavala sam i to u početku, ali jako brzo me je stigao umor. I još nešto… Ostanu mi vikendi, ali vikendima i oni partijaju i uživaju. Ne roditelji, njih uspem da čujem i vidim.

S jedne strane, jasno mi je da niko ne treba da stavi stvoj život na hold onda kada ja mogu da pričam, a s druge strane jasno mi je da se gubi spontanost razgovora ako se unapred ugovaraju termini. Pa pokušavam da izvedem nešto između, tipa “ja ću biti slobodna naredna dva dana, pa ako ti se ukaže neki prazan hod javi se…” ili “čujemo se sutra predveče…” ili se prosto ja naštelujem kada mi kažu da će u određeno vreme biti na određenom mestu i hteti da se čujemo. Svaki taj termin mene navede da razmislim šta bih najviše volela da čujem o dešavanjima tamo i šta mi je važno da podelim o dešavanjima ovde. Onda prođe neuspešno dogovor, jadan, pa drugi, pa treći… I ja počunjem da se povlačim u sebe. Brzo se svedu razgovori na to da kažem “super je, evo radim to i to” ili “ne valja, ali biće bolje, šta ima tu?”. Kad se čovek zagleda u sebe, vremenom mu sve manje i prija izlaganje drugima. Obično su to složeni procesi koji troše dosta emocionalne i psihičke snage.

Postoji ta neka iluzija da je ovde uvek lepo vreme, lepa priroda, novac raste na grani i lako je. To u startu otežava poziciju za razgovor. Fun fact je recimo da je danima u Beogradu toplije i sunčanije vreme nego ovde. Od tate i bake sam čula da su u SAD neke nezapamćene vremenske neprilike i tek tako povezala zašto nam je zapravo hladno, kišovito i tmurno. Tako da prirodu 3 dana nisam videla jer iz kuće nisam izašla. O novcu bolje da ne govorim. Dovoljno da kažem da nisam dobila novac ni za prošlu radnu nedelju ovde ni za prošli radni mesec online. Ali sam danas platila račune za telefon i internet u Srbiji, pa valjda time napravila prostor da neki novi novac pristigne. Ne trošim, pa se ne nerviram. A nije mi ni pravo da tražim.

Juče i prekjuče mi je prijala samoća. Inače nisam veliki fun novogodišnjih praznika kada sam udaljena od kuće. Sredila sam svoj privatni prostor i provela jedan dan isključivo odmarajući. Pogledala sam dva filma. Spavala sam, uživala u hrani i u društvu sebe same. Čula sam se samo odabrano sa porodicom, rešila da ne jurim ni dečka ni tu jedinu najbolji drugaricu s kojom se kao čujem redovno, ali realno tako što mi pošalju snimke i slike iz provoda pa im ja šaljem srca i wow reakcije. Ostale prijatelje sam ja stavila na čekanje dok se ne stabilizujem ovde, pa shvatila da od stabilizacije verovatno nema ništa do mog povratka. I to je ok.

Danas sam se probudila uznemirena. Nadala sam se da ću se čuti sa dečkom posle XY dana dogovaranja i pregovaranja – nisam. Nadala sam se da će se javiti drugarica – nije. Nadala da ću uspeti da nađem društvo za izlazak iz kuće – ali nisam. Napravila sam sebi doručak i rešila da se čujem sa svojima, kada sam shvatila da mi je mama od juče vrlo loše. I to opet promeni sve. Setiš se da sve dok imaš svoje na bilo kojoj tački sveta, možeš biti sam ali ne i usamljen. Pobrineš se o njima, i pobrineš se o sebi. Dan sam preorijentisala u radni i nadam se da će mi se kao nagrada za uloženi trud mama javiti u nekom trenutku sa boljim vestima.

U svim tim introspektivnim dumanjima, došlo je do promene u meni. Dok sam prethodna dva puta jedva čekala da se vratim i sa svima razmenim iskustva, readaptiram se na Srbiju i nastavimo dalje gde smo stali – shvatila sam da ima ljudi čija me kretanja i energija više uopšte ne privlače. Shvatila sam da sam mnoge iluzije o svojim baš bliskim odnosima u velikoj meri kreirala i dopumpavala sama u glavi. I setila sam se da je potpuno u redu nemati vremena za druge bez ikakve griže savseti i upitanosti o tome koliko vremena oni za tebe imaju kada ti je to potrebno – odnosno u kojoj meri i oni tebe upražnjavaju kao sadržaj u svoje slobodno vreme. E to donosi smirenost. Na kraju dana, tu će ostati oni kojima je stvarno stalo, i sa kojima će se koordinate ukrstiti kada to bude trebalo da se desi. I još jedna sreća u nesreći je da – papir trpi sve, pa i ovaj ekranski. Budimo nežni prema sebi.

https://youtu.be/odWKEfp2QMY