Drugo pismo Stimpiju

Stimpy, kako je? Prolazi li vreme tamo kod tebe ili stoji kao ovde kod nas? Nema te već deset godina, a ja ne znam šta je u taj period stalo. Sanjala sam te mnogo puta, to znam. Znam i da je svaki san bio dovoljno realan i opipljiv da sam poverovala da me čuvaš izdaleka. Ne bih imala više tako mnogo toga da ti pričam. Rekla bih ti da sam se vratila u Potkrovlje i da sećanja na tebe još jače naviru iza svakog ćoška. Volela bih da možeš da svratiš i da vidiš koliko se ništa nije promenilo. I dalje na istom mestu stoje frižider i sto na kom smo pravile sedviče u ranim jutarnjim satima nakon izlazaka, samo toster ne znam gde smo zaturili. I dalje koristim istu šolju za čaj koju si mi poklonila, onu što ima šupljinu na dršci za kašičicu. Sačuvala sam i onu iz koje si ti pila, sa magaretom i Winnie the Pooh-a iako si iz tog crtanog ti bila tigar. I dalje je svaka asocijacija na tebe budna, od Barta Simpsona do malih turnira u fudbalu i prvog brijanja nogu do visine šorca u tvom kupatilu. Samo, nekako mi se čini da stalno oživljavaju nove i nove uspomene. Iako bih možda očekivala da si sve ređe u mojim pričama, javljaš se u njima sve češće i sa sve više setnog smeha.

Onica ti se pridružila u međuvremenu, kao i Megi i deka, ali već ste se sigurno sreli. Pitam se da li možete da nas vidite i da li se i vi iščuđavate besmislu koji živimo i životarimo ovde? Osim što nam je Vučić još uvek na vlasti i što još uvek niče “Beograd na vodi” koji sam ti pominjala i u pismu od pre osam godina, imali smo i neki virus koji je nosio živote i zavađivao ljude deleći ih na na novu kategoriju vernika i nevernika. Iza tog virusa ostala je još veća pustoš. Sve se odvija kao u nekoj lošoj igrici. Počelo je mnogo više da se govori o depresiji, anskioznosti, duševnim i mentalnim obolenjima… Popularizovala se psihoterapija što je možda i jedini benefit te famozne korone. S druge strane, svi smo ostali oštećeni od tih zatvaranja, strahova, maski, rukavica, vakcina, testiranja, vađenja potvrda, podela… Kao da smo se dodatno otuđili, umnožili su se i samoproklamovani koučevi, gurui, terapeuti i druge drage Savete po društvenim mrežama i sada sa svih strana izbijaju saveti za jednostavan i srećan život, svuda se promoviše neka jeftina i veštačka sreća. Ognjenku iz Autoparka sam slušala u još nekim podkastima i pratim je na društvenim mrežama jer me podseća na tebe i nas. Ima šta da kaže, a ume da odabere i način da se to čuje, što je postala prava retkost. Fališ ovom svetu sa svojom kreativnošću i autentičnošću, ali to je suvišno govoriti znam.

Dosta čišćenja suvišnjih stvari je stalo u ovu godinu pa su tako isplivavale naše zajedničke uspomene nemilice. Našla sam neke papiriće na kojima smo dopisivale tokom časova u osnovnoj, to je već i meni teško da dešifrujem, ali osmeh prilikom čitanja je bio neizbežan. Našla sam i spomenare koje smo zajedno pravile i popunjavale – bože koliko lep rukopis si imala. Našla sam i crteže koje si mi crtala da bih ih lepila na vrata umesto postera – P!NK si nacrtala tako dobro da sam sigurna da bi se i sama divila svom izgledu. Ništa od toga nisam tražila, ali našla sam i zajedničke radove iz konstrukcije i modelovanja iz srednje, još prepoznajem radove koje si mi ti radila ovde za stolom jer je mene mrzelo, a bila si dovoljno precizna da bih verovatno samo tebi i mogla da poverim da tako nešto uradiš bez zebnje da će nas Smrdlja provaliti. Čak i skriptu iz pedagogije koju sam ti dala da krišom spremaš prijemni dok si bila na Višoj politehničkoj sam našla, sa tvojim marljivo ispisanim beleškama na marginama i podvlačenim pasusima u raznim bojama. Ovčicu koju si mi poklonila nosila sam sa sobom u Kaliforniju da bude sa mnom u tuđoj sobi. WC papir koji si mi dala za “čim upoznam onog pravog” još uvek merkam i ne mogu da se serim da li si mi rekla da ga iskoristimo prve bračne noći, na medenom mesecu, ili da ga na mufte poturim za korišćenje kako bih ga vezala za sebe. Ovo treće mi zvuči najrealnije, ali ni to nisam u stanju da uradim jer sebično čuvam svaki tvoj trag kao da kroz njih živiš i ti sa mnom.

Godinama sam čuvala dve devojčice na Crvenom krstu i skoro svaki dan prolazila pored Novopazarske. Često se pitam kako su Silva, deka, Dea, ali nemam petlje da pozovem i pitam. Deu pratim na društvenim mrežama i znam da bi bila tetka da si još ovde sa nama. Pa zamišljam kako bismo joj dale par sati da ima za sebe, a nas dve šetale bebče našim kalemegdanskim trasama. Onda ugasim misli jer ne volim sa žalom da mislim na tebe. I sve verujem, otupeće svi ti osećaji, a zapravo sve mi je teže da prihvatim kako vreme teče i ti ne možeš da se vratiš.

Kod mene se za ovih osam godina od poslednjeg javljanja možda i mnogo toga promenilo. Završila sam i osnovne i master studije. Živela malo u Litvaniji, malo u Kaliforniji, ovde i previše. Kako je deka umro trudim se da što češće odem do bake. Počela sam da vozim i kupila sada već drugi auto, mada žalim za prvim. Uz maminu pomoć naravno. Živela sam sama neke dve i po godine u rentanom stančiću, da bih onda počela da živim sa dečkom prvo na Zelenjaku, a sada ovde na Čukarici. I dalje se najviše družim sa društvom sa faksa, mada su među prijateljima još i Filip, Polić, Iva, Mirkana, smene pa na uštrb se javi i Lea. Tata je sa bakom u Barajevu već 3 godine, mama i dalje iz garnisere mašta da će šest meseci godišnje živeti u Orebiću. Bole je zaposleni penzioner, a mami odbrojavamo sitno do penzije, ali i ona uobičajeno radi na više frontova. Nikola je u Pragu već godinu dana i trebalo bi da se vrati na leto. Uspela sam da napabirčim godinu dana radnog staža u nekoj online školici srpskog jezika za decu iz dijaspore, a sada časove držim privatno. Bliži se i ta 32. godina, a ja ne bih mogla sa sigurnošću da ti se pohvalim da sam emotivno sazrela. Radim na tome na psihoterapiji, ali sve mi se čini da idem korak napred, nazad dva.

U međuvremenu sam bila i do tvog groba. Blizu deke si, pa sam prvi put svratila kada smo išli da ugovaramo dekinu sahranu pre nešto više od tri godine. Namučila sam se da nađem grobno mesto, ali uspela sam. Kasnije sam došla još jednom sa Dušanom. Pa sa Boletom. Nisam još smogla hrabrosti da sama dođem da se prodivanimo. Ne bojim se da bih se obrušila u bolu i tugovanju, naprotiv. Bojim se da bih osetila usamljenost kada te ni tamo ne bih našla. A tražim te ovako, na raznim mestima. Tvoj duh, svoj smeh, tvoj smisao za humor, tvoj predlog, komentar ili savet. Tražim odgovor na pritanje kakvo bi naše prijateljstvo bilo da smo na onih 11 godina dodale i ovih 10 koliko te nema.

Volim te Stimpi. I nedostaje mi da dođeš, pa makar i u san.