Koliko košta mir? Koliko koštaš ti?

Pre nepunih devet meseci sam otpočela vezu sa svojim dečkom.
Pre nepunih sedam meseci smo počeli da živimo zajedno na Zelenjaku.
Pre nepuna tri meseca sam se vratila iz daleke zemlje pa smo nastavili da živimo zajedno.

Na stranu to što iznova i iznova nailazim na pitanja drugih “i? kako je? je l’ vam lepo? je l’ se svađate? čestitam!”, sama sa sobom često razmišljam o tome kako nam je. Odgovor za druge je promenjivo/kako kad/zavisi na šta misliš/, ali odgovor za sebe još uvek nisam našla. Ili sam našla, samo mi se ne dopada.

Lepo nam je.
Uveče legnemo zajedno i po celu noć se grlimo pod svim uglovima
Jutrom se ljubimo krmeljivi i sanjivi, kad imamo vremena povedemo i ljubav
Dobro ljubav vodimo svakodnevno, ako ne stignemo ujutru nađemo neko drugo vreme
Ja njega jutrom ispraćam na posao, on mene noću dočekuje sa posla
Uveče gledamo zajedno serije, naslonim mu glavu na stomak ili mu uvalim stopala da me mazi
Oboje kuvamo pa se smenjujemo u kuhinji delimično ravnomerno
Nekada i naši pošalju klopu, posle slava i praznika pa jedemo i to
Ja perem veš, on prostire, skuplja i pegla
Sudove peremo oboje, kao što oboje nameštamo krevet
Usisivača se ne hvatamo često da budem iskrena, ali kupili smo onaj džoger što mu se vrti cediljka
Istini za volju, ni njega se ne hvatamo često, ali nemojte da milite da živimo aljkavo
Brišemo prašinu i u stanu sve miriše malo na čist veš, malo da miris vanile koji prska sa kamina
U nabavku uvek idemo zajedno i rekla bih da njega to posebno veseli, voli i da se poljubimo u tamo
Račune plaćamo fifti-fifti isto kao i nabavku, izlete i gorivo kada idemo van Beograda
Mada on voli da me časti, kad sednemo negde na klopu ili piće, kad idemo u bioskop, na kuglanje…
Oboje vozimo što je super jer uvek jedno od nas dvoje može i da popije nešto kad je prilika
Imamo i zajedničke prijatelje s kojima rado provodimo slobodno vreme
Kiriju ne plaćamo pošto smo u stanu koji je porodično vlasništvo, ima nekih stotinjak kvadrata i preko puta Ade je
E da, volimo da prošetamo i krug oko Ade, nekada sami, a nekada u društvu
Moji su ga prihvatili kao nijednog do sada, a rekla bih da su i njegovi prihvatili mene lepo
Možda nije ovde mesto da promovišem psihoterapiju, ali oboje se ložimo i na to
Imamo svoje terapeutkinje, redovno idemo svako na svoju seansu, a planiramo i zajedničku
Pristalice smo rada na sebi, u svim oblicima i po svaku cenu. A terapija je skupa, ali isplativa

Pitate se, o kakvoj ceni mira onda pišem? I o čijoj ceni još?

Uprkos svim gorenavedenim iskazima i činjenicama, ja sam vam od onih što gleda svaki dinar iako sam raspikuća.
Od onih što se vodi parolom čist račun – duga ljubav, ili još brutalnije oko za oko – zub za zub.
Pa tako pored regularnih čarki oko gašenja svetla, bacanja đubreta, izvođenja psa i drugih sitnica, ja zvocam i za sve krupne i sitne troškove koje ne podelimo na 50 – 50%. Njemu to smeta. Kaže, nismo u biznis partnerstvu. A ja kažem, nisam mirna dok nije fer. Kad se uverim da smo fer onda neću više da brojim i zapisujem svaki trošak. Biću mirna.

Ali koliko košta mir?
Koliko košta moj mir?
Koliko koštam ja u miru?

Dok mi sa svih strana nemir duva u lice, u telo i kosu, u uši i za vratom…
Dok nemir vrišti sa svih ekrana, a ulicama patroliraju kola hitne pomoći, policije, vatrogasci i marice.
Dok nenormalno postaje uobičajeno i čulno prihvatljivo. Dok bolno postaje normalno.
Dok mi svako treće jutro miriše na katarzu zbog količine prolivenih suza, a svaka druga noć na maraton pun znoja.
Dok se košmari iz sna pretapaju u javu sa brojevima poginulih, preminulih, ranjenih, ubijenih. Starih, mladih, dece.

A onda smo pre se pre neki dan posle mog posla našli u gradu.
Prošetali Kališom i seli na zidić da ispratimo zalazak Sunca.
Pričali o detinjstvu i vrednostima koje su nam roditelji preneli i odnegovali.
O našim pogledima na svet, ukrštali ih, prekrajali, uklapali, sučeljavali. To nas loži, rekla bih.
Pa smo otišli do njegovih po čvarke, prijao je i taj susret. I usput se grlili i voleli, besplatno.
Bilo je tako lepo veče. Ohrabrujuće. Naše. Bezbrižno. Snažno. Moćno, baš moćno.
I onda isto tako i sledeći dan. I noć. I opet sledeći dan. Odmorili smo od svađa i prepirki.

Danas zovem policiju.
Da prijavim vozilo u kom vozač konzumira alkohol.
Opišem vozilo, kažem da ih je četvorica unutra, puno stvari imaju.
Kažem na kom potezu se nalaze i u kom pravcu idu.
Ne kažem da vozač nije jedini koji poteže piće.
Ne kažem da suvozač nateže unuče vinjaka, a kolega iza suvozača pivo.
Ne kažem ni da im to nije prvi alkohol danas. Ni da ih čeka put do granice sa Crnom Gorom.
Ne kažem im ni da je vozilo u lošem stanju, da ispušta zadnja desna guma, da je službeno prešlo 360.000km.
Ne govorim im ni da su uslovi za vožnju ionako otežani kišom i vetrom, to znaju i sami.
Ne kažem im ni da iza vozača sedi moj dečko koji je krenuo na iznenadni terenski rad do sredine sledeće nedelje.

Prva saobraćajna jedinica me je primirila tako što su mi se zahvalili i rekli da će odmah uputiti patrolu za presretanje.
Pola sata kasnije, lokalna (kraljevska) saobraćajna policija mi govori da se smirim, ponovim polako sve, upisali su.
Vozilo prolazi pored četiri policijske patrole i nijedna ih ne zaustavlja. Jedna je blicala iza njih, ali je zustavila druge.

Napeta sam.
Umorna.
Anksiozna.
Zabrinuta.
Odsutna.
Bezvoljna.
Nemirna.

I samo se pitam, koliko košta mir?